Dosadašnja naučna istraživanja pokazala su da muzika ublažava nelagodnost, depresija će biti podnošljivija uz muziku, muzika poboljšava raspoloženje te se njome mogu popraviti kognitivne funkcije.

Međutim, do sad se nije proučavao način na koji slušamo muziku. Primera radi, jesu li kognitivne koristi očigledne dok slušamo muziku i obavljamo neki posao i utiče li na kognitivne sposobnosti određeni tip muzike koju volimo?

Nova studija “Applied Cognitive Psychology” pokazuje da slušanje muzike koju osoba voli ne pomaže u izvođenju zadatka ništa više nego slušanje muzike u kojoj osoba ne uživa.

Naučnici su istražili ‘irelevantan efekat zvuka’ tražeći od učesnika da se sete određenih podataka u tišini, pa onda uz muziku koju vole, pa onda uz muziku koja ih iritira i na kraju uz jednolični elektronski zvuk i onaj koji varira.

Sposobnost prisećanja bila je otprilike ista i uglavnom loša dok su slušali muziku. Najtačnije su se prisećali dok su zadatak obavljali u tišini ili uz jednolični elektronski zvuk koji se ponavlja.

Slušanje muzike, bez obzira na to da li je volimo ili ne, kao i slušanje elektronskog signala koji ima varijaciju umanjilo je sposobnost prisećanja.

Voditelj istraživanja Nick Perham objašnjava: “Loša memorija koja je uočena uz slušanje muzike posledica je akustičnih varijacija u okolini.”

Iako muzika može da pruži pozitivan uticaj na mentalno zdravlje, moramo li se skoncentrisati i pažljivo prisećati određenih podataka, muzika nam remeti koncentraciju.

Najnovije istraživanje koje su sproveli naučnici na Univerzitetu Vašington pokazalo je da kvalitetan san osvežava memoriju i pomaže nam da bolje pamtimo. Posle mirno provedene noći, mozak bolje funkcioniše i lakše se priseća stvari koje smo planirali da obavimo u toku dana.

Otkriveno je i to da izvršavanje nekih običnih zadataka, kao što je recimo, plaćanja računa ili obavljanja telefonskog poziva, manje zavise od toga koliko je to “visoko” na našoj zamišljenoj listi obaveza, a više od “podsetnika” sa kojim ćemo se susresti narednog dana.

Recimo, ako u prolazu vidimo nekoga ko na ulici glasno razgovara telefonom, a dobro smo spavali, veća je verovatnoća da ćemo se setiti planiranog poziva nego posle neprospavane noći.

“Otkrili smo da san pozitivno utiče na pamćenje tako što jača našu sposobnost da asocijativno povezujemo stvari”, kaže psiholog Mark Mekdanijel.

Nije li ovo dovoljan razlog da spavanje stavimo na listu prioriteta?

Ovim istraživanjem pozabavili su se naučnici u Izraelu jer su smatrali da se u mozgu može locirati centar za strah.

Proučavajući mozak i njegove funkcije, istraživači su proučavali reakciju mozga na strah od zmija (ofidiofobija).

Volonterima koji pate i koji ne pate od te vrste fobije mozak je skeniran dok su posmatrali plišanog medveda ili živu zmiju koja je prolazila pred njihovim očima.

Pritiskom na dugme, plišana igračka ili zmija mogli su da budu približeni ili udaljeni od učesnika eksperimenta.

Naučnici su ustanovili da je deo mozga, odnosno cingularni korteks koji kontroliše emocije, postajao svetliji na skeneru kada su volonteri koji pate od ofidiofobije bili dovoljno hrabri da zmiju približe sebi.

Naučnici se nadaju da će to otkriće omogućiti proizvodnju lekova protiv raznih vrsta fobija koje negativno utiču na kvalitet života nekih ljudi.

Međutim, oni strahuju i da bi njihovo otkriće moglo da bude zloupotrebljeno, na primer za “brisanje” straha u ponašanju vojnika, preneli su strani mediji a javlja Tanjug.

Depresija, nedostatak svesti o moći sopstvenog delovanja, u psihijatriji predstavlja težak psihički (afektivni) poremećaj koji obuhvata opšte smanjenje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost.

Simptomi depresije su: nesanica, usporeno razmišljanje, bezvoljnost, obeshrabrenost i umor.

Podaci Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu pokazuju da u Srbiji svako četvrto dete koje je dovedeno kod psihijatra, boluje od depresije i ona se u oko 80 odsto slučajeva uspešno može izlečiti.

U uzrastu do 12 godina ova bolest učestalija je kod dečaka, a posle te starosne dobi situacija se menja pa su adolescentkinje mnogo češći pacijenti.

Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman prisutna je kod tri do sedam odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 odsto adolescenata.

Stručnjaci ukazuju da je četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom ima negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost, da je prethodno bilo zlostavljanjo ili zanemarivano.

Anksioznost i depresija čine čak 79 odsto svih psihijatrijskih dijagnoza, a Svetska zdravstvena organizacija (SZO) predviđa da će do 2020. godine depresija biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.

Anksioznost kao bolest savremenog čoveka pogađa sve više ljudi u svetu. Stručnjaci ga definišu kao nedefinisano, bezrazložno osećanje straha, uznemirenosti i brige. Ovo je jedna od najčešćih psiholoških smetnji. Osećanje anksioznosti u kojem se ne mogu lako prepoznati razlozi koji su ga izazvali, često izaziva i doživljaj nemoći, jer pacijent ne može da se suoči sa problemima koje jasno ne vidi.

Psiholozi Američke akademije za porodičnu psihoterapiju dali su nekoliko smernica za lakše prevazilaženje ovakvih stanja:

• kontrolišite svoju zabrinutost: odvojite 30 minuta za kompletno fokusiranje na sebe. U ambijentu koji je udoban i prijatan i koji obezbedjuje mir, napravite popis svega što vas brine. Kada brige stavite na papir uvidećete da je bar polovina sa tog spiska sastavljena od situacija u kojima nema razloga za brigu. Tamo gde ih ima, gde zaista postoji problem – razmislite na koji način ga možete rešiti. I ne zaboravite: svaki problem je rešiv, valja samo pronaći najoptimalnije rešenje u mnoštvu izbora koji postoje

• vratite se malo u prošlost i iskreno porazgovarajte sami sa sobom: da li ste se do kraja izborili sa problemima koje ste tada imali ili ste ih pomeli pod tepih i potisnuli u sebi. Iako nevidljivi, nerazrešeni problemi iz prošlosti često su uzrok anksioznosti i zbog najmanje sitnice kojom niste  zadovoljni

• napravite listu svojih strahova i rangirajte ih prema uticaju na vaše raspoloženje ocenama od 1 do 10. Potom uključite zdrav razum i sagledajte stvarne opasnosti koje sobom nose vaši strahovi. Ispostaviće se vrlo verovatno da je većina strahova koji vas uznemiravaju – bezrazložna

• na vašoj listi svakodnevnih obaveza treba da bude redovna fizička aktivnost, najbolje na otvorenom, u prirodi, na svežem vazduhu. Pokrenućete umrtvljene procese u organizmu, pre svega mišiće i stimulisati proizvodnju hormona koji donose zadovoljstvo, opuštaju i relaksiraju nervni sistem

• odvojite vreme za relaksaciju i kada ste u domu: slušajte muziku koju volite, naučite osnovne joga vežbe i primenjujte ih svaki put kada osetite i najmanje uznemirenje. Kada osetite nalet neobjašnjivih strahova – prekinite sve aktivnosti i pet minuta dišite duboko, polako udišući i izdišući vazduh

• preskočite nekoliko dana konzumiranje kafe, gaziranih napitaka, alkohola i cigareta. Njihove supstance iritiraju i centralni i periferni nervni sistem, samim tim utiču i na raspoloženje, doživljaj sebe, okoline i svega što se u vama i oko vas dešava

• razgovarajte sa sebi bliskim osobama o tome kako se osećate. Na taj način podelićete svoje brige sa drugima i biće vam lakše. Ako je potrebno, nemojte se libiti i da se obratite psihologu ili psihijatru za pomoć

I na kraju, ne zaboravite – u borbi sa anksiznošću najvažnija je akcija, a najpogubnija pasivnost.

Najnovija američka istraživanja na svetlost dana iznela su poražavajuće podatke. Naime, svaka druga depresivna osoba starosti od 20 godina pa naviše, puši cigarete, utvrdili su naučnici. Depresivni pušači mnogo češće pale cigarete od nedepresivnih i teže se odvikavaju od duvana.

Odrasle osobe koje pate od depresije izložene su duplo većoj opasnosti da postanu pušači od onih koje nisu depresivne, pokazali su rezultati američkog istraživanja.

Svaka druga depresivna osoba, odnosno 43 odsto depresivnih osoba starosti od 20 godina pa naviše, puši cigarete, a 22 odsto odraslih osoba koje nisu depresivne, objavio je američki Nacionalni centar za zdravstvenu statistiku.

Reč je o pojavi koja je, kako su prenele svetske agencije, još izraženija među muškarcima starosti između 40 i 54 godine i ženama od 20 do 39 godina.

Nije slučajno kada se kaže da je odvikavanje od pušenja mučan i dugotrajan procec.

Prema podacima istraživanja obavljenog u periodu između 2005. i 2008. godine, u SAD-u depresija pogađa oko sedam odsto odraslog stanovništva starijeg od 20 godina, a 21 odsto ukupnog stanovništva su pušači, što predstavlja pad za 50 odsto od sredine 60-tih godina.

Novac je sredstvo plaćanja, izvor moći ali ponekad i velike (ne)sreće. Psihologija mase i razne impresije koje koje nastaju u nama veoma često uzokovane su novcem. Ovim pitanjem pozabavio se tim evropskih stručnjaka koji je želeo da utvrdi kad to novac čini ljude srećnima.

Brojne zdravstvene tegobe mogu biti rezultat osećaja poniženja pojedinca zbog materijalnog uspeha prijatelja i rodbine, ukazuju stručnjaci. Takođe, svest o uspehu i društvenom statusu kod mnogih dolazi isključivo kada su imućniji nego osobe iz njihove šire okoline.

Nedavno istraživanje obavljeno u Velikoj Britaniji pokazalo je da novac ljude čini zaista srećnim jedino ukoliko ga imaju više od rođaka, prijatelja ili komšija.

Psiholozi su došli do tog zaključka proučavajući osećaj sreće kod 10.000 ljudi u odnosu na njihova primanja.
Poređenja su pokazala da, ma koliko visoka bila primanja pojedinaca, to za njih postaje nebitno ukoliko su prijatelji ili komšije u boljoj finansijskoj situaciji, prenose britanski mediji.

„Zaraditi milion evra godišnje ne čini vas srećnim ukoliko znate da vaši prijatelji zarađuju dva miliona godišnje”, objasnio je doktor Kris Bojs sa Univerziteta u Vorviku.

Sa druge strane, ljubomora i zavist glavni su razlozi zbog kojih ljudi nisu srećni.
Posedovanje više novca u odnosu na ljude iz šire okoline omogućava uživanje izvesnog društvenog položaja i svest o sopstvenom uspehu, naglasio je dr Bojs.

Rezultati jednog ranije sprovedenog istraživanja pokazali su da kod ljudi koji se osećaju poniženo zbog materijalnog uspeha svojih prijatelja postoji veća opasnost da obole od srčanih tegoba, dijabetesa, čira i visokog krvnog pritiska.

Moderna psihologija i psiholozi jedinstveni su u odabiru emocija koje nas pokreću, a to su: radost, žalost, ljutnja, strah, iznenađenje i gađenje.

To je “velikih 6”, emocije koje pokazuje izraz lica – one koje izražava baš svaki pojedinac na svetu s istim dramatičnim i karakterističnim facijalnim ekspresijama. One su nam do sad bile od najveće pomoći ali moderno doba i s njim povezani izazovi zahtevaju izražavanje i nekih drugih.

Pogledajte 5 najčešće spominjanih među njima:
Osećaj uzvišenosti
Slušajući govor koji vas ponese do osećaja uzvišenosti dovodi do stimulisanja mišića grla i vrata i pri tom se oslobađa hormon oksitocin koji uzrokuje topli, umirujući osećaj – upravo onaj koji se povezuje s osećajem uzvišenosti. Prof. Jonathan Haidt sa Univerziteta Virginia u Charlottesville i njegova studentkinja Jennifer Silvers eksperimentisali su sa majkama koje su gledale video snimke Oprah showa ili epizode Seinfelda. One koje su gledale Oprah više su vremena provodile dojeći i grleći svoje bebe nego majke koje su odgledale epizodu Seinfelda.

“Oksitocin nas ne tera da delimo novac humanitarnim organizacijama, niti da pomažemo nepoznatoj osobi kojoj je stao automobile, već podstiče želju za dodirivanjem, grljenjem te nam pomaže da budemo otvoreniji i iskažemo više poverenja drugima,” zaključio je prof. Haidt.

Iako ima fiziološku i motivacionu komponentu, za razliku od 6 temeljnih emocija, oksitocin ne daje očiglednu ekspersiju na licu. Ako bismo studijoznije pogledali, dolazi do neznatnog omekšavanja izraza lica, a ponekad se podignu i obrve kao i kad je osoba žalosna.

Osećaj uzvišenosti je relativno redak, ljudi ga osete manje od jedanput nedeljno iako postoje velike razlike među pojedincima. “Kada biste upitali ljude da nabroje najdragocjenija iskustva u životu, trenuci uzvišenosti verojatno bi se našli među prvih 5,” kaže Haidt.
Osećaj radoznalosti
Glava nam se nagne u jednu stranu, govor se ubrza, a mišići čela i oko ili očiju stisnu – obuzela vas je radoznalost. Zainteresovanost je možda teže uočiti od straha ili radosti, ali ipak ima oznaku osnovne emocije – vlastiti karakteristični izraz lica.

Ovaj osećaj suprotnost je strahu i teskobi koju osećamo u susretu s nepoznatim. Umesto toga zainteresovanost nas tera da upoznamo nepoznato i da intelektualno napredujemo.

Zainteresovanost zaslužuje status među temeljnim emocijama i po još jednom kriterijumu – može da poprimi patološki oblik. Primera radi, preterani strah može dovesti do panike ili hronične teskobe dok previše interesa rezultira kompulzivnim, ponavljajućim ponašanjem.
Zahvalnost
Zahvalnost nema vlastiti izraz na licu, iako će verovatno rezultirati osmehom ili možda blagim spuštanjem glave. Osim toga, značajan je uticaj kulture pa se iskazivanje razlikuje na zapadu i istoku.

Ovaj osećaj tera nas da priznamo i uzvratimo dobročinstvo ili pokažemo pažljiv gest. Ovde se ne radi samo o uzvraćanju usluge.

Sara Algoe sa Univerzitata North Carolina u Chapel Hillu, ustanovila je da zahvalnost još dublje poezuje parove. Osećaj zahvalnosti signalizira nam da osobu treba da upoznamo bolje jer će nas podržati i u budućnosti. Kad se jednom dobro upoznate ili postanete par, osećaj zahvalnosti podseća nas koliko je osoba s kojom smo odlična za nas. Dugoročno gledano, zahvalnost podstiče pozitivni ciklus davanja i primanja kreirajući uzlaznu spiralu zadovoljstva vezom ili harmonije u nekoj grupi.
Ponos (emocija s dva lica)
Arogantni osećaj ponosa u nekim kulturama svrstava se u smrtne grehe. Ponos može biti i plemenit – u slučaju da dolazi nakon nekog vlastitog dostignuća i zaustavlja se na nivou samopoštovanja. Jessica Tracy, psiholog sa Univerziteta British Columbia (UBC) u Vancouveru zato razlikuje “hubristički ponos” i “autentični ponos”.

Po spoljnoj manifestaciji nemoguće ih je razlikovati. U oba slučaja glava se malo zabacuje unazad, ruke se šire od tela i teži se ka tome da izgledamo veći. Za razliku od temeljnih emocija ovde lice igra tek malu ulogu – ispuštajući tek neprivlačni smešak.

Ponos se razlikuje od temeljnih emocija i po tome što je samosvestan. Poput srama, krivice i nelagodnosti on zahteva osećaj samosvesti i sposobnost vlastite procene.

Ponos je povezan sa statusom, a on može ići u dva smera, dodao je antropolog Joe Henrich, također s UBC. Jedan je povezan s agresijom i preteranim samopouzdanjem, dok je drugi motivisan dostignućem, napornim radom i altruističkim ponašanjem.
Zbunjenost
Svi smo je osetili ali teško je opisati zbunjenost. Dacher Keltner sa Univerziteta California, Berkeley sugeriše da je zbunjenost “osećaj da nam okolina daje nedovoljno informacija ili da su one kontradiktorne”.

Na licu ju je lako zapaziti – obrve se nabiraju, oči stisnu, a usne se čak mogu gristi. Jedna studija je pokazala da je po prepoznatljivosti među svakodnevnim izrazima lica zbunjenost druga po redu – odmah nakon radosti.

Srodna je iznenađenju i zainteresiranosti, a uočeni izrazi lica upozoravaju druge da je zbunjenom potrebna pomoć. Zbunjenost nas podstiče na intenzivnije razmišljanje i skupljanje dodatnog znanja te podstiče društvene odnose što je po mišljenju nekih naučnika savršena emocija za 21. vek.

Da li ste ikada bili u iskušenju da ubacite dugačku i nezgrapnu reč u tekst koji pišete, želeći da delujete pametnije?

Prema istraživanju koje je sproveo Danijel Openhajmer sa Univerziteta Prinston, nepotrebno korišćenje rečnika sinonima može proizvesti sasvim suprotno dejstvo. Dakle, jednostavnost i suština treba da budu osnov kako pisanog tako i govornog jezika. Rečnik sinonima nije uvek dobrodošao.

Tokom pet opsežnih istraživanja Openhajmer je proučavao složenost rečnika korišćenog u raznim pasusima (između ostalog u molbama za posao, seminarskim radovima i prevodima Dekarta).

Tražio je od ispitanika da pročitaju delove teksta i ocene inteligenciju osobe koja je to napisala. Autori tekstova u kojima je korišćen jednostavniji jezik dobili su znatno bolje ocene, što je pokazalo da nepotrebna upotreba složenih reči ostavlja nepovoljan utisak na čitaoca. Očito, inteligencija ne zavisi od korištenja dugačkih i komplikovanih reči.

Openhajmer je ustanovio i da korišćenje slova koja su nečitka takođe snižava procenu autorove inteligencije. Zaključak je da možete ostaviti povoljniji utisak o svojoj pameti na ljude ako pišete čitko i jasno.

U jednom sasvim drugom istraživanju Openhajmer je pratio uspon i pad preduzeća na berzi i ustanovio da preduzeća s jednostavnim nazivom privlače deoničare znatno više od preduzeća složenih ili čudnih naziva kao što je, na primer, “Sagkster ink”.

Daljim istraživanjem zaključio je da ljudima prirodno više leže reči koje se jednostavno čitaju i pamte. Prema tome, ako želite da uspete u životu držite se jednostavnosti, pamet u glavu, dugačke reči i poruke koristite samo kad morate.

Oni se zalažu za pronalaženje alternativnih lekova protiv anksioznosti, koji ne bi mogli da izazovu zavisnost pacijenata, prenosi Rojters.

“Valijum“, kao i “ativan“, “ksanaks” i slični lekovi iz grupe benzodiazepina deluju smirujuće, jer na isti način kao i navedene droge podstiču aktivnost neurotransmitera pod nazivom gama-aminobutirična kiselina (GABA). Na taj način se aktivira dopamin, poznat i kao “hormon zadovoljstva“.

Lek “valijum” kompanije “Roš” (poznat i pod generičkim imenom “diazepam“) je najpoznatiji iz klase benzodiazepina, koja još od 1960-ih dominira svetskim tržištem medikamenata protiv anksioznosti.

Švajcarsko-američkom studijom je utvrđeno da benzodiazepini izgleda deluju tako što se vezuju za određeni deo GABA, koji stručnjaci nazivaju “pođedinicom alfa1 GABA receptora tipa A”.

Kada bi se razvili slični benzodiazepini, koji bi se vezivali za neki drugi deo GABA, moglo bi da se zadrži povoljno dejstvo tih lekova, ali bez stvaranja zavisnosti, napominje međunarodni tim stručnjaka.

Jedna nedavno objavljena studija je pokazala da su osobe s višom koncentracijom dopamina u mozgu sklonije da stvore zavisnost od hemijskih supstanci.

Farmaceutske kompanije godinama nastoje da proizvedu benzodiazepine nove generacije, koji bi imali selektivnije dejstvo i ne bi dovodili do neželjenih propratnih pojava, ali su dosad imali slabe rezultate.

Nemački istraživači su, istina, prošle godine objavili da su “na tragu” jedinjenju koje bi moglo da spreči napade panike, a ne bi imalo neželjena dejstva dosadašnjih lekova protiv anksioznosti.

Kompanije “Merk” je 2003. morala da napusti rad na potencijalnom leku protiv anksioznosti, poznatim kao “GABA alfa2/alfa3″ pošto su rezultati druge faze kliničkih ispitivanja bili nezadovoljavajući.