http://www.youtube.com/watch?v=BNq_lDiSpRE&feature=player_embedded

Sve je dobro i sve uglavnom prođe bez problema dok su deca voze bicikl na četiri točka. Takav treba da bude prvi bicikl. Na njemu dete stiče novo iskustvo, nauči da okreće pedale, da upravlja “volanom”.  To su uglavnom ili autići raznih oblika ili pravi bicikl sa pomoćnim točkovima.

Slično ovom, izgleda i bajk na tri točka. Deca uglavnom ne prve razliku između 3 i 4 točka. Jednakom lakoćom savladavaju prepreke koje im se nameću.

Kako vreme odmiče, i klinci rastu, tako im se javlja potreba da postanu “veliki”. Tada požele da voze na bicikl dva točka.

Ono što roditelji treba da znaju je to da nema starosne granice kad dete treba da nauči da vozi bicikl na dva točka. Neka deca to nauče sa pet, neka sa šest a neka sa devet godina i sva su to odradila na vreme.

Kada će dete uspeti da vozi na dva točka, zavisi od njegovog straha od padova, zatim koliko često vozi bicikl tokom sezone i na kakvoj površini.

Nemojte dete učiti da vozi bicikl tako što ćete ga gurati ili vući. Pustite mališana samog da okreće pedale, upravlja… vi ga samo pridržavajte da ne padne, blago držeći zadnji deo sedišta.

Tako će dete steći sigurnost i u sebe i u vas – znaće da nećete dozvoliti pad sa bicikla.

Kad osetite da dete samostalno vozi, nemojte ga više pridržavati. Ovo prvo puštanje biće dragoceno i mališanu i vama.

Nemojte vikati na dete kad pogreši ili padne sa bicikla. Imajte strpljenja, i neko je davno imao za vas.

Trudite se da učite dete na ravnom terenu, izbegavajte teren uzbrdo-nizbrdo.

Logično je da su deca iz predgrađa, sa sela… majstori vožnje u odnosu na decu koja žive u centru grada. Međutim, ni jedne ni druge ne bi trebalo puštati samostalno da voze, bar ne pre polaska u školu, jer su nesreće sa automobilima i biciklistima česte.

Što se tiče kupovine prvog bicikla, ali i narednih, najbolje je da se obavi u radnjama koje su za to namenjene. Prodavac će vas posavetovati šta je dobro, a na nekim prodajnim mestima je moguće i da se bicikl kasnije servisira.

Inače, modeli sa brzinama su dobri za nešto stariju decu, dok je za one manje dobar i ‘običan’ bicikl. Naravno, prilikom kupovine je potrebno voditi računa o kvalitetu, a ne o boji ili zanimljivim dodacima (nekad se deca baš za to ‘zalepe’).

Još pre desetak godina, Amerikaci su tvrdili da pubertet “stiže” sve ranije, i kod dečaka i kod devojčica. Naučnici su ovu pojavu objasnili time što je registrovana sve veća gojaznost kod dece, preterano sedenje pred računarom i prekomerno konzumiranje hormonski modifikovane govedine.

Studija koju su uradili  naučnici u Kopenhagenu pokazala je to da je starosna dob dečaka i devojčica u kojoj ulaze u pubertet sve niža. Ova promena u Evropi dogodila se u vrlo kratkom periodu.

Kod devojčica, početak puberteta u proseku je sad za 1 godinu ranije – već s 11 godina. Za dečake, granica se snizila za četiri meseca i on u proseku sad počinje već s 10 godina.

Zasebna istraživanja u Holandiji i Italiji potvrdila su ove podatke. Endokrinolozi izveštavaju o mnogobrojnoj deci sa simptomima koji nosi prerani pubertet.

Dr Ričard Stanhop iz Dečije bolnice u Londonu smatra da ovo predstavlja problem jer psihički razvoj ne prati i telesni pa se deca ne mogu nositi s izgledom koji pokazuje više godina nego što ih oni imaju.

“Oni su fizički spremni za seksualnu reprodukciju, ali mentalno nesposobni”, rekao je dodajući da su zbog toga ranjiviji na pokušaje seksualnog zlostavljanja i tinejdžersku trudnoću.

Kod dečaka se to može ispoljiti riskantnim ponašanjem i zloupotrebom alkohola i narkotika. Dr Stanhop smatra da povišen nivo muškog hormona (testosteron) može dovesti do agresije kod dečaka koji su premladi da kontrolišu svoje impulse.

Osim toga, deca su svesna razlike između sebe i svojih vršnjaka koji im sad deluju detinjasto pa se zbog toga počinju družiti sa starijima od sebe. Druga grupa ovakve dece stidi se svog naglog razvoja pa hodaju pogrbljeno a odećom skrivajući uočljive obline.

“Uklopiti se u društvo deci je izuzetno važno,” smatra britanski psiholog Linda Blair. Mnogi psihološki problemi počinju baš u pubertetu, što dodatno pogoršava odrastanje. Nisu samo bubuljice na licu problem. Ona smatra da i reklamne kampanje pogoršavaju atmosferu jer podstiču decu da streme zrelijem izgledu.

Kalorična hrana verovatno je bar delimično kriva za ovaj trend, ali ne može se sasvim objasniti kako.

Naime, italijanska studija sugeriše da svetlost i radijacija iz TV-a i kompjuterskih ekrana možda potiskuje produkciju hormona melatonina koji reguliše unutrašnji biološki sat. Melatonin, smatraju naučnici, sprečava preranu pojavu puberteta.

Osim toga hemikalije, kao što su ftalat ili bisfenol A, koje djeluju na naše žlezde, glavni su “krivci” jer oni mogu da ometaju hormonski razvoj.

Svi smo mi svakodnevno izloženi različitim hemijskim supstancama, a dečiji organizam posebno je ranjiv, ističu Italijani.

Kada bismo deci prepustili da sama planiraju svoje obroke, ona bi se verovatno odlučila za slatka jela. Njihov odabir odgovarao bi sadržaju koji se ponavlja za vreme praznika kada se slatkiši unose u neprimerenim količinama. Naravno, redovno konzumiranje namirnica bogatih šećerima (belim, medom, sirupom, čokoladama) može da izazove gojaznost, šećernu bolest tipa II i kardiovaskularne bolesti.

Današnja deca (bar većina njih) nedovoljno se kreću pa se višak energije unesene hranom skladišti u potkožno masno tkivo. Kada bi se i kretala srazmerno unosu takvih namirnica, poželjno bi bilo da energiju nadomeste kompleksnim (složenim) ugljikohidratima koje ne nalazimo u slatkišima.

Zašto su slatkiši loše namirnice

Svaki roditelj mora da zna da su slatkiši:
- namirnice koje su bogate energijom a siromašni vitaminima, mineralima i antioksidansima.
- namirnice koje iz ishrane izbacuju druge namirnice, čime se gubi objektivan osećaj gladi
- namirnice koje utiču na promenu raspoloženja
- imaju visok glihemijski indeks, što ih svrstava u manje poželjne namirnice
- veoma štetni za zube i kosti
- nepovoljno utiču na crevnu floru.

Sve pobrojano većina roditelja to zna ali se ipak ne mogu odupreti dečijoj neodoljivoj želji za slatkišima.

Kako se treba ponašati

Potrebno je držati količinu namirnica bogatih “brzim” šećerom pod nadzorom. Zato sa decom treba razgovarati o količini slatkiša koju su pojela kod bake, u vrtiću ili školi, te dogovoriti raspored kako bi se izbegle nepovoljne posledice preterivanja u prazničnim čarolijama.

Mališanima treba objasniti da su od čokolade mnogo zdravije namirnice voće, povrće i prirodni negazirani sokovi od gaziranih. Treba im sve “servirati” tako da oni mogu da razumeju priču koju pričate. Npr. treba ima reći da mnogo čokolade i bombona  izaziva karijes, da će od mnogo kolača i torti biti debeli… Ne treba ih plašiti da dete oseti veliki strah, zato treba reči da je i čokolada dozvoljena ali umereno.

Prva i osnovna stvar: detetu stavite hladan oblog na bolno mesto. To može da bude zamrznut proizvod iz zamrzivača, hladna mokra krpa a najbolje je staviti led. Ako nemate leda u blizini, poslužiće nešto od pobrojanog, a običnu supenu kašiku stavite u frižider da se malo ohladi dok držite krpu, na čelu npr. Kad se krpa ugreje, u istu svrhu upotrebite kašiku koja se u međuvremenu ohladila.

Ovaj postupak ublažiće mališanov bol, udareno mesto će imati mali ili neznatan otok, a i propratno plakanje će biti manje.

Kečap, verovali ili ne, ima i lekovito dejstvo. Pojedine mame se hvale da su našle genijalan recept za ranice, čvoruge i modrice svoje dece. One tvrde da kesice neupotrebljenog kečapa iz zamrzivača umiruju bol i sprečavaju pojavu modrica, a za decu su mnogo prijatnije od kockica leda koje im se tope na već bolnom mestu.

Dakle, ako niste pojeli sve zalihe ovog možda i najzastupljenijeg sosa u ishrani na svetu, a ne znate šta ćete sa njegovim ostacima, pokušajte sa ovim receptima.

Ako je vaš mališan poprilično stradao kad je pao, najbolje je da odmah potražite lekarsku pomoć. Možda će biti potrebno da se na ranu stavi jedan šav ili će dete morati da primi vakcinu proti trovanja.

Savremeni način života tera roditelje na brzi tempo života gde se ponekad ne snalaze ni oni sami. Uz sve to, treba ubaciti i organizovati potomstvo. Zato poneki od njih svoju decu usmere na nekoliko vanškolskih aktivnosti, pa ta deca odlaze dva puta nedeljno na strani jezik i najčešće dva-tri puta na neki sport. Uz sve ovo treba napomenuti da deca imaju poprilično obaveza u školama pa se postavlja logično pitanje a gde je tu detinjstvo.

S druge strane imate decu koja su prepuštena sama sebi. Takvi mališani najčešće sede ispred računara ili TV gubeći dragoceno vreme na periferne stvari.
Šta savetuju stručnjaci

Prva i osnovna stvar koju svaki roditelj mora da zna je to da dete mora da izvršava svoje školske aktivnosti. To je uvek na prvom mestu. Ukoliko ono uspe da nauči i napiše sve što se od njega u školi traži, onda je spremno da se uključi u neki od ponuđenih vanškolskih programa.

Budite umereni u svemu. Nije dobra ni jedna ni druga krajnost. Nije dobro da dete svo slobodno vrme posle škole provede samo, bez nadzora roditelja ili neke druge odrasle osobe. Nastojte da organizujete mališana/mališane tako što ćete mu preložiti, nikako prisiliti, na neku vannastavnu aktivnost. Neka to bude sport, strani jezik, kreaivna radionica ili šta god drugo, neka dete bira, ali neka dete ne bude upućeno samo na tv ili kompjuter.

Ovo se odnosi na decu predškolskog ali i školskog uzrasta.

Sledeća stvar, ali ne manja važna je to, da i roditelji treba da znaju da je detetu potrebno vreme za igru i opuštanje. Koliko god nam se ponekad učinilo da dete malo radi u školi i da je njihova zadaća poprilično “prizemna”, ne smete da zaboravite da oni ne mogu podneti tempo koji možemi i moramo mi odrasli. Oni su ipak deca.

Zato, rasteretite svoju decu, ako ste ih preopteretili. Ukoliko primetite da ponekad imaju “lufta”,  uposlite ih nekom aktivnošću u “kućnoj radinosti”, tipa usisavanja svoje sobe, brisanja prašine, slaganja knjiga, pravljenja interesantnih postera ili tome slično.

A poruka za roditelje koje ne vode računa gde su im, s kim su im deca, šta rade sledi savet: hitno preduzmite dečiji život u svoje ruke dok ne bude kasno. Moglo bi skupo da vas košta.

Psiholozi tvrde da mališani kradu iz nekoliko razloga. Samokontrola je jedan od njih, tačnije, njen nedostatak, pa ako nešto žele, uprkos vaspitanju da nije lepo krasti, ne mogu da odole iskušenju i ne uzmu željeni predmet.

U takvim situacijama, roditelji bi trebalo da omoguće detetu da dobije ono što želi, ali na pošten i primeren način. Razgovor, strpljenje i dobar primer pomažu u ovakvim situacijama.

Deca kradu i kada njihove osnovne potrebe nisu zadovoljene. Za mališana koji oseća da mu nešto nedostaje najlakši način da do toga dođe je jednostavno da uzme kada mu je dostupno. Iako mnogi roditelji smatraju da dete ima sve što mu je potrebno, dečje poimanje potreba sasvim je drugačije.

Na primer, ako detetov drug ima džeparac, a vaše dete nema, može se dogoditi da i ono poželi da mu dajete novac, bez obzira na to što mu spremite užinu. Ukoliko to branite, dete može doći u iskušenje da ukrade novac samo da bi i ono imalo džeparac kao i drugi. Zbog toga osluškujte šta dete želi, budite fleksibilni, ali i pravični prilikom određivanja pravila.

Mališani kradu i kada žele pažnju. Kada je detetu uskraćeno zadovoljenje emocionalnih potreba, ono se oseća prazno, pa uzimanjem stvari pokušava da ‘popuni’ tu prazninu. Deca koja kradu često su vrlo usamljena, ili imaju probleme sa prijateljima i u školi. Zbog toga posvećujte vreme svom detetu, budite sa njim, razgovarajte i saznajte šta želi i čemu se nada.

Dete može da krade i ukoliko oseća da nema kontrolu nad svojim životom. Krađom prividno uspostavlja kontrolu, odnosno buni se protiv takvog stanja. Neki mališani teško podnose pritisak okoline, teško se uklapaju, iako žele da pripadaju grupi. Tada se može dogoditi da nešto kradu samo da bi pokazali da su hrabri i ‘vredni poštovanja’ svojih vršnjaka.

Kada uhvatite dete u krađi, reakcija bi trebalo da zavisi od uzrasta, kao i od toga da li se krađa dogodila prvi put. Ako je dete malo, roditelj treba da mu objasni da nije lepo krasti i da postoje drugi načini da dođe do toga što želi.

Mališane školskog uzrasta treba terati da vrate ukradeni predmet, tvrde psiholozi, ali i kazniti ih tako da osete posledice svog čina. Ukoliko tinejdžera uhvatite u krađi, to zahteva ozbiljniji razgovor, a često i pomoć stručanjaka.

Izbegavajte fizičko kažnjavanje jer to dete može naterati na nove krađe, samo iz inata. Objasnite detetu da krađa nije samo kada se uzme čokoladica iz prodavnice nego da je to svako uzimanje nečega što mu ne pripada.

Naučite ga da je to krivično delo i da može imati jako neprijatne posledice, kao i da postoje alternativni, pošteni načini da dobiju ono što žele.

Sneg u gradovima, čak i onaj u prakovima, nije čist. Osim prašine, može sadržati i pepeo i razne druge nečistoće. Zagađen vazduh govori sam za sebe. S druge strane, može sadržati mokraću pasa, ali i izmet ptica.

Onaj na automobilima i prometnim ulicama prepun je soli koji se baca na puteve kako bi se sprečilo klizanje. Osim soli koriste se i pesak i sitan šljunak koji nikako ne bi treblo da dospeju u usta deteta.

Osim toga, čak i kada ste na planini, na snegu koji deluje čisto i netaknuto, nemojte dozvoliti deci da jedu sneg. Osetljivo dečije grlo lako se prehladi, a od toga mogu da stradaju i uši i pluća.

Decu najviše privlače ledenice koje vise sa krovova, tendi, penjalica u parkovima, drveća… Opasno je dozvoliti im da ih ližu poput sladoleda ili lilihipa.

Osim nečistoća koje će deca ližući ledenice uneti u svoj organizam, preti im i prehlada, ali i raseku jezik oštrim ledom.

Dozvolite deci da ih drže u rukama, sa nepromočivim rukavicama naravno, da se igraju njima, možda i liznu sneg kako bi otkrili da nema ukus, ali nikako više od toga.

Ukoliko predškolsko dete ima problem u verbalnoj komunikaciji i razvoju govora, lako može da se dogodi da oni kasnije ima ozbiljne probleme sa učenjem i usvajanjem školskog gradiva, pokazalo je istraživanje Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora iz Beograda.

Najčešći poremećaji, a odnose se na razvoj govora mališana predškolskog uzrasta, jesu smetnje u izgovaranju glasova, nerazvijen ili patološki razvijen govor, različite disfazije, problemi sa ‘osiromašenim’ rečnikom, nepotpune i agramatične rečenice i nesposobnost mališana da jezikom izraze misli i osećanja.

Sve su to bili razlozi zbog kojih je Sekretarijat za dečju zaštitu Skupštine Beograda doneo odluku da finansira rad logopeda u svim predškolskim ustanovama u Beogradu, a, prema rečima Ljiljane Jovčić, , prisustvo logopeda na platnom spisku vrtića znači pravovremeno uočavanje poremećaja u razvoju govorno-jezičkih funkcija kao i njihov adekvatni tretman.

“Odluci da finansiramo rad logopeda u svim predškolskim ustanovama u Beogradu kumovali su rezultati istraživanja koji svedoče da sve veći broj mališana ima problema u lingvističkom razvoju, ali i realnost u kojoj veliki broj roditelja, zbog dugotrajnog radnog vremena, nije u situaciji da dete odvede na pregled kod logopeda u Dom zdravlja ili u specijalizovanu ustanovu ”, objašnjava za “Politiku” sekretar za dečju zaštitu Ljiljana Jovčić.

Ilustrujući veličinu problema, dr Mirjana Sovilj, direktorka Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, kaže da je potrebna jedna “dobro obučena armija logopeda koja može da se nosi sa brojem dece koja imaju problema u jezičkom i govornom razvoju” i napominje da je neophodna stručna i tesna saradnja između logopeda, vaspitača i roditelja.

“Deca koja imaju govorne probleme moraju imati stalni podsticaj od strane vaspitača, a logoped i vaspitač moraju da obučavaju roditelje kako da stimulišu verbalnu komunikaciju deteta i kako da preveniraju jezičke poremećaje kod mališana.

Statistiku, koja svedoči da 63 odsto dece predškolskog uzrasta ima probleme u govorno-jezičkom razvoju, u velikoj meri ‘kroji’ činjenica da prosečno dete predškolskog uzrasta provede po tri sata dnevno ispred malih ekrana i dodatnih dva-tri sata u igri sa video-zanimacijama, a to uzrokuje lepezu lingvističkih, psihomotornih i lokomotornih poremećaja.

Pre svega, zato što su televizija i video-igrice primeri jednostrane komunikacije u kojoj deca satima ćute, a vokabular kojim govore junaci crtanih filmova zadovoljava govorni nivo dece od dve godine. Ako oslušnemo komunikaciju ovih mališana, videćemo da je ona puna neartikulisanih glasova i ratničkih pokliča kojima govore junaci crtanih filmova ili video-igrica i veoma siromašna”, upozorava dr Ljiljana Sovilj.

Ona ističe da se govorno-jezički poremećaji ne nasleđuju, ali da se nasleđuje predispozicija za njihov nastanak. U prevodu na jezik statistike, to znači da su roditelji 97 odsto dece sa govornim poremećajima imali neke jezičke poremećaje koji nisu adekvatno lečeni.

Veliki broj dece koja su nastala veštačkom oplodnjom i čije su majke održavale trudnoću ima poremećaje u jezičkom razvoju, a jedan deo govornih poremećaja uzrokuju minimalna oštećenja sluha – slabije auditivno percipiranje govora sužava razumevanje govora i dovodi do sužavanje potencijala za učenje.

Kod logopeda se ide ako:

- Beba do drugog meseca života ne guče, ne reaguje na zvuke iz okoline, ne reaguje na majčin glas i ne uspostavlja kontakt očima prilikom dojenja.

- Beba do šestog meseca života ne spaja neka slova i ne počne sa polurazumljivim ‘brbljanjem’.

- Beba do devetog meseca života ne udvaja slogove (ba-ba, ma-ma, ta-ta).

- Dete od godinu dana nema osmišljenu reč i ne razume značenje reči.

- Dete do treće godine života nema završen govorno-jezički razvoj.

Nećemo vam prepričavati nikakav film ni bajku, otkrićemo vam nekoliko trikova kako da i vi budete deo institucije koja se zove srećna porodica. Potrebno je samo malo volje, želje i sluha za ostale članove naše družine.

Ako mislite da srećna porodica postoji negde daleko od vašeg doma i da vi nikad nećete uživati u lepoti harmonije pod sopstvenim krovom, mi smo tu da vas razuverimo. Sve je moguće, pa i to da budete deo ekipe koja će uskoro nasmejana ulaziti u kuću i isto takva izlaziti iz nje.

Zajedno uživajte u praznicima
Provodite li mnogo vremena telefonirajući? Ostavite pored telefona poruku na kojoj piše: “Ne!”, kako bi vas upozorila da ga ne koristite previše, posebno za vreme praznika. Tako ćete imati više vremena za porodicu. Praznici su vreme kad ne treba da mislite na posao.

Pravljenje novogodišnjih kolačića zajedno sa decom odlična je ideja. Ona će se sigurno radovati ukoliko za doček ostanete sa njima kod kuće, gledate prigodne filmove i zabavljate se. To može da bude mnogo bolje za porodicu nego odlazak sa mališanima na bučno slavlje, gde je velika gužva.

Najmlađi vole i praznične priče i pesme. Čitanje knjiga, i to glasno, sjajan je način da se stimuliše porodična konverzacija

Okupljanja oko stola neka bude uz osmeh
Dokazano je da zajednički obrok može da pospeši razvoj mališana, smanji mogućnost pojave poremećaja ishrane kod devojčica i dovede do niže stope depresije kod dece oba pola. Ali, to ne znači da obroci treba da budu ozbiljni ili da predstavljaju formalnost.

Jednostavni, duhoviti rituali su ono što deca ali i roditelji pamte. Uvedite jednom mesečno “dan natraške”, kada ćete umesto večere da servirate doručak, i obratno. Ili, subotom ujutru, nakon doručka, svi zajedno gledajte crtane filmove.

“Luckaste stvari ne koštaju ništa, a pomažu vam da ostvarite bliskost“, kaže Mišel Borba, autor priručnika za mame i tate – “Velika knjiga rešenja problema roditeljstva”.

Budite “kul” roditelji
Stvaranje atmosfere dobrodošlice za prijatelje vaše dece je jedna od najpametnijih stvari koju možete da uradite. Iznesite igračke i video igrice, ponudite ih sendvičima i zdravim grickalicama, poslužite sokove…

Kada deca poodrastu, težiće ka tome da se druže sa vršnjacima sličnih sistema vrednosti i interesovanja. Na osnovu toga sa kim provodi najviše vremena, možete mnogo da saznate o vašem detetu.

Postavite određene granice
Porodice u okviru kojih postoje striktna, jasna očekivanja kada su u pitanju deca, srećnije su u odnosu na druge.

Dr Skot Halcman, autor knjige Tajne srećnih porodica, kaže: “Deca vam mogu reći da žele da budu slobodna, ali ta ideja im je zapravo zastrašujuća”. U svakom slučaju, proverite da li vaša deca znaju koja su porodična pravila i da li ih zaista razumeju.

Neka vas zbliže porodična putovanja
Godišnji odmor i raspust predstavljaju idealan period za jačanje porodičnih veza, jer ste tada i vi i deca oslobođeni jednog dela uobičajenih obaveza. Ako ste u mogućnosti da svojoj porodici priuštite putovanja nekoliko puta tokom godine, to je prava stvar.

Naime, prema rezultatima skorašnje studije, boravak u mestu koje prvi put posećujete – povećava nivo hormina koji se zove dopamin u mozgu. U pitanju je hemijska supstanca zaslužna za dobro raspoloženje, koja podstiče osećaj bliskosti i zajedništva.

“Pruži da bi dohvatio”

Istraživanja pokazuju da su ljudi koji daju, odnosno poklanjaju – srećniji! Svejedno da li je reč o vremenu, novcu ili nekom predmetu.

“Važno je da deca nauče da ona nisu centar univerzuma i da, stoga, ne mogu ni da imaju takav uticaj na svet oko sebe”, kaže dr Halcman. Volonterski rad – briga o starim osobama, na primer, odličan je način da se dete uključi u zajednicu.

Ukoliko nema mogućnosti za takve aktivnosti, može da odvoji deo džeparca u dobrotvorne svrhe – po svom izboru. Recite detetu da ćete mu se i vi pridružiti u toj akciji.

Ponosni na svoje poreklo
Detaljna priča o vašem porodičnom stablu će pomoći detetu da stekne osećaj pripadnosti nečem mnogo većem nego što je njegov maleni svet, kao i osećaj da ima svoje “korene”.

Dr Dejvid Niven, autor knjige “100 jednostavnih tajni srećnih porodica”, kaže da bi deca – ako iz opravdanih razloga ne mogu da razgovaraju sa dedom i bakom, trebalo da zajedno sa vama razgledaju njihove stare fotografije i podele porodične uspomene, priče i dogodovštine.