Prijatelji..

izvor Flickr

Potrebne su bile godine, iskustvo, samospoznaja dok nisam saznala šta su zaista
prijatelji.
Postoje stari, dugogodišnji, potvrđeni, postoje novi, otkriveni, ili ponovo otkriveni…
Prijateljica je ona koja uvek ima vremena da te sasluša kada si u minusu, ili uvek imaš
vremena za podršku kada je njoj potrebno…. Neko sa kim se nasmeješ, rasplačeš, ali si
živ, neko ko te poznaje bolje od svih, a zna sve tvoje mane.
Prijatelj, kome možes da kažes sve, saspeš mu u lice pogrešne korake, svoje ili
njegove, sopstvene, a opet nastavite da koračate… Po nekad surovo ciničan, po nekad
podržavajući i nežan, obrati se onoj devojčici u tebi koja je išla sa njim u školu… I sve
mu naravno oprostiš. Neko koga možes da zagrliš, osetiš se dobro, a da tu ne bude ni
senka erotike… Neko sa kim možes da se sit nasmeješ sopstvenim greškama koje uz
osmeh prijatelja ne izgledaju više toliko strašne, tragične, ma koliko da u stvari jesu.
Neko ko te verbalno ošamari istinom, ali ne ostane otisak prstiju na licu, nego topla kugla
u grudima koja greje i kada si sam.
Neko čiji optimizam isijava takvom snagom, čiji sjaj očiju ni malo ne oslikava životnu
dramu u kojoj se našao, borbu za svaki uspravan dan, i sve moje lične borbe postanu
malecke i prosto padnu u vodu pred tim velikim čovekom.
Stari prijatelji, daleko, po svim kontinentima, preko okeana, preko planina, fjordova,
jezera, pošalju dah prošlosti, nekih zaboravljenih, tajnih osmeha, sunca, ostrva, pokrenu
u tebi “ono nešto” uspavano i opet se stvoriš tamo, pod tim davnim suncem, sa tom istom
soli na koži, na plaži, u šatoru, na obali… Kako je sećanje varljivo, misliš da si nešto
zakopao, zaboravio, da je nestalo, a onda u jednom trenu sve ono davno prokulja kao
vulkan na površinu i opet kao da je bilo juče, a drago ti bude što postoje baš ta sećanja,
zajednička, ipak ne zaboravljena…
Lik kojeg se u magli prisećaš iz školske klupe, izroni posle par decenija tu u tvojoj
neposrednoj blizini, i od onog stidljivig, povučenog dečaka otkriješ pred sobom zrelo
biće, sa svim ožiljcima iskustva, malim boricama na licu od životnih promena i mudrosti,
pokrene se prijateljska priča, susreti, razgovori, razumevanje, jer neke strme stepenice
ste prošli svako na svom putu, ali gotovo iste, a sva maštanja o bojama, mirisima, kutku
za snove se pretvore u stvarnost, shvatiš da to postoji, zapravo, tu u tvojoj blizini. Neko
pored koga se osećas kao da si ogrnuo meki šal od angore, koji te udobno greje, mili po
tvojoj koži, istkan od poverenja, razumevanja, dragosti…
Postoji i prijatelj, sa na tren velikim snovima o “dvoje”, zajedničkim očekivanjima,
nadanjima i željama, koje se ne poklapaju, putevima koje se razilaze na planu emocija,
ali drago biće koje je sjajno društvo za razgovor, smeh, izlaske, druženje… Neke osobe
ne umeju da dišu u “dvoje” ali za 1+1 sasvim savršeno koračaju.
Ovaj svet u kome smo, lepši je , bolji, jer je istkan od…prijatelja…

Piše: Sara Kej