SMS-IRANJE

Ima neka tajna u sms porukicama. Do toga dođes tek kada desetak godina iskustva,
smajlija i čekanja pretočis u reči : kratak sms, prijateljski, obaveštajni, taman se
obraduješ lepoj porukici, naslutiš od koga bi mogla da bude kad ono-imate manje od
15 din. na računu… „Molim dopunite“ kao da ja ne znam da kad potrošim nema više
zivkanja.
Moja deca nemaju pojma koliko im je lakše da se domunđavaju, komuniciraju,
dogovaraju, kriju od mene tračeve sada kada imaju mobilne, fejsbuk, svašta bez žice.
Ne tako davno (to se ja tešim, naravno da je davno-pre 30 godinica i u prošlom veku!!!
) sam jedva namolila moju mamu da kupimo duži telefonski kabel da mogu barem do
druge sobe da odvučem telefon jer je on stajao u centralnom delu stana-na sred hodnika
kroz koji se prolazilo ka-kuhinji, našim sobama , kupatilu, svako se očese o tebe i usput
naravno sve čuju, a kada tiho pričas, mama doleti sa “ŠTA KRIJEŠ”, ili ono poznato -
“skrati priču“.
Imam i rezervni broj. To je onaj broj sto baš ne moraju svi da ga znaju, kome je utišan
zvuk, ili je na vibracijama, onaj telefon koji se ne čuje ali ga mnogo češće proveravam
nego regularni.
Vreme za koje ti neko odgovori je odlučujuci faktor, ali ne bilo ko neko, nego
NEKO ko ti je važan, a ti misliš da si njemu važna. Tu ne spadaju prijateljice, drugarice,
koje uglavnom munjevito odgovaraju, koje su uvek na mojoj strani, podržavajuće i kad
sam u najvećem bednjaku, i kad razmenjujemo viceve. Osim jedne moje koleginice koja
od prilike posle 4 dana odgovori na moju porukicu, kad vec zaboravim i šta sam je pitala,
i dal` sam je pitala. Kaže-nisam ga ponela, ostao mi je na stolu, često se izdivanim sa
njenim sinom koji se javi-mama nije ponela telefon, otišla na pijacu, kod prijateljice…
Kao i obično. Te baterija joj nije baš…
Navikla sam, i ne ljutim se, kad pre neki dan-što se ne javis, kako si? Pita ona. Ja
polako odkuckam da sam joj prošle nedelje poslala sms, nije odgovorila, pa sam i
zaboravila.
Ustanovila sam da je vreme koje je mom dragom biću potrebno da mi odgovori na sms
direktno proporcionalno volji, želji i naklonosti – prema meni. Evo kako. Kada sam
ja bila jako zaljubljena, a on kanda nije, ja mu pošaljem sms pre podne, on odgovori
popodne, a mozda i ne odgovori. Skrenem mu pažnju da mi to ne prija, da čekam, kao
brinem, i uzme on to u obzir, na kratko-i odgovori sledeci put već posle… Dva sata.
I završilo se-neslavno.

Druga sms prica je bila, prosto opsesija – kao princezica sam bila. Sms za dobro jutro,
sms za dobar dan, pa ljubavi, amore, svaki put neko tepanje, ljubavne i one druge, sms
za laku noć, čujemo se deset puta u toku dana, bar 20 poruka, odoh u minus na tekućem,
svaki dan uplaćujem za mobilni. Ja kao obožavana pa se snebivam – dragi moram malo i da
radim… Al prija pažnja, kako da ne prija… Sve se topim… Kao pohovani sir. U jednom
momentu – prosvetljenje!!! SVAKOJ prijateljici kojoj piše a i sa kojom glasno razgovara,
i to predamnom, počinje sa ljubavi, draga, amore… Prvo šok, a onda shvatim da to mozda
i nije tako loše-za njega. NIKADA ne moze da pogreši ime, i da se zezne kao onaj muž
što je sopstvenoj ženi poslao sms namenjen ljubavnici, pa ga je raskrinkala, al mu i
oprostila, voli ga, šta će.

Dobar fazon je što u stvari uvek možes da probaš da se vadiš kako ti je stigao „pogrešan
sms“, nemaš pojma ko je, greška. Kao. Jednom sam se skoro upecala kao som – kaže
on meni – nemam pojma ko je, luda neka, sve je izmislila (i datum i vreme i garderobu
i sta voliš ti a šta ona??!!!). Pa što onda čuvas te poruke? Nema pojma. (Opet. Naivan,
ništa nema pojma). Nisam se baš pronašla u toj priči gde sam ja na listi usred gomile sms-
ova…

Nedavno se pojavio jedan interesantan. Mislim na pisca sms-ova. Retko piše. Miran
tih, po malo zagonetan, pritajen, al odmah odgovori. Nema veze da li je na poslovnom
sastanku, na putu ka Beču, na skijanju… Odmah, znači odmah. Vreme mu se meri od
nekoliko sekundi do 2 minuta. Maksimum. Napiše porukicu i kada je u inostransvu.
Nema čekanja. Sad, da li grešim, ili mi se čini da mu nije svejedno, odnosno da mu BAŠ
nije svejedno, videćemo… Ali čim počnem da čekam sat, dva na odgovor „ znaću koliko
je sati“…

Piše:Sara Kej