Vegi

izvor Flickr

Danas sam popločala svoj put u biljni raj žutim ciglama. Kao Doroti iz čarobnjaka iz
Oza. Hoću da kažem u stvari da sam se pri seckanju povrća pridržavala makrobiotičkih
saveta o -kako seckati povrće – ne popreko nego unakrsno i uzduž, da bih ” kao” sačuvala
energiju biljke. Garant’ će mi sve šargarepe sveta biti zahvalne, a nadam se da je nisam
mnogo povredila. Šargarepu. Mislim njena osećanja…
Dok sam slušala pre nekoliko meseci kako se secka povrće od jednog dragog
vegetarijanca, nisam smela da se smejem, a došlo mi je bilo da puknem. Iskulirala sam.
Znači ovako: povrće ne smem da povredim, a to što je odavno mrtvo da mrtvije ne može
biti, ( mislim- čim su ga ubrali, bilo je već mnogo manje živo) to je ok.
A kada me isti vegetarijanac povredi, pa posle prizna da je to ipak bilo namerno a ne
slučajno, onda je to ok? Čuvamo biljke,a ranjavamo rečima I emocijama ljude. To je ok?
Meni nije.
Pomislila sam kako bih ipak želela tretman kao šargarepa. Nežno, natenane, unakrsno, pa
ko preživi. Malo boli ali ipak način je način. Lagano me ubije, emotivno mislim, pa mi je
kao lakše.

Piše: Sara Kej