Ko vaspitava tvoje dete?

Čini ti se da je pitanje apsurdno? Pa, razmisli- da li i ti misliš da vaspitanje deteta ne zavisi od tebe, već da škola ima ogroman uticaj, ili možda društvo, ili možda mediji…

Koliko grešimo kada na taj način razmišljamo!? Mislim da mnogo grešimo. Lepo je jedna doktorica, psiholog, gostujući na televiziji, rekla da svi roditelji koji joj se obrate za savet o vaspitanju deteta kada dete navrši godinu kasne u vaspitanju godinu dana. To je izgleda upravo tako.

Dete je od rođenja sa nama. U početku najviše uči posmatrajući. U ranom uzrastu formira stavove o tome šta je ispravno, a šta nije. Kad krene u školu, oko sedme godine života, već je naučilo ili nije naučilo da se ponaša. Vaspitači ili učitelji mogu da upute roditelje ako zapaze neki problem u ponašanju, ali nisam baš sigurna da mogu da koriguju probleme. Mislim da mogu samo da detektuju šta ne valja, ali da nemaju vremena, niti tolikog uticaja na dete da bi moglida ispravljaju „krive Drine“.

Učitelji su opterećeni nastavnim gradivom i ako i zapaze neki problem moraju to usputno da rešavaju, ali svakako u saradnji sa roditeljima. Ako ne postoji adekvatna saradnja učitelja i roditelja, onda je sav trud uzaludan. Negde sam pročitala kako je osnovni cilj vaspitanja da pomogne detetu da uđe u najbolji život. Slažem se s tim, ali ono što je za mene najbolje- ne verujem da je i za tebe najbolje, a samim tim ni za tvoje dete. Mislim da vrtići i škole imaju značajnu ulogu u segmentu vaspitanja koji se odnosi na razvijanje socijalnih sposobnosti deteta. Ipak smo mi (roditelji) ti koji najviše usmeravamo dete i treba prihvatiti činjenicu da je odgovornost isključivo na nama. Da, to je ponekad zaista teško pogotovo kada primetimo da nešto nije u redu. Skloni smo da prebacujemo odgovornost na druge, a lepo je Duško Radović rekao „Počnite da tučete svoju decu kada primetite da liče na vas“.Zato bi bilo dobro da počnemo razmišljati o svojim greškama i da se trudimo da ih ispravljamo, ako ne zbog nas samih onda zbog naše dece. Činjenica je da mnogo toga svesno i nesvesno prenosimo na njih. Zato je važno da shvatimo da smo mi (roditelji) ti koji pomažemo ili odmažemo deci da postanu samostalni ljudi, a to je i cilj vaspitanja. Uzmi konce u svoje ruke i pazi da ih ne ispustiš!

[p style="justify;"][/p]